Aktuelne teme Globalne teme

Mizoginija naša svakodnevna

Nekoliko uzastopnih šovinističkih incidenata razbuktalo je feminističke rasprave u Beogradu. Njihov nas tijek nimalo ne iznenađuje jer se neosviješteni patrijarhat reproducira svugdje, pa tako i na ljevici. No, postavljeni okvir aktualnih rasprava otkriva nam mizeriju šovinističke pozicije.

Nije tajna da se od početka devedesetih čitavo društvo retradicionalizuje. Sa početkom raspada Jugoslavije, u cilju akumulacije kapitala i pod ruku sa nacionalizmom, ženama su se ukidala prava osvojena tokom socijalizma, a ona koja nisu, ostala su u kontinuiranoj opasnosti “vraćanjem žene na njeno mesto”. U javnom prostoru mizogine i seksističke izjave su svakodnevica. Bivši srpski ministar odbrane Bratislav Gašić ne tako davno je izjavio kako voli “novinarke koje lako kleknu”, a vlast nastavlja sa napadima na žensko telo – u državi u kojoj 90% stanovništva živi sa mesečnim prihodima ispod 440 eura, kao glavni državni problem se navodi pad nataliteta, a po rečima predsednika Aleksandra Vučića, treba postaviti i pitanje abortusa: “…pokažite majci ultrazvuk s otkucajima srca njene bebe, pa neka se odluči”. Mediji i dalje senzacionalizuju nasilje u porodici i seksualno nasilje, broj žena ubijenih od strane partnera se ne smanjuje, a pozicija periferije u današnjem neoliberalnom svetu stvara dodatne zahteve za ženskim besplatnim radom i zdušno podstiče prekarizaciju žena.

Na završnoj žurci pokreta Ne davimo Beograd tokom izborne noći 4. marta 2018. dogodilo se seksualno napastvovanje jedne od aktivistkinja pokreta od strane Džonija Rackovića, multimedijalnog umetnika, a pokret je izdao saopštenja kojim najoštrije osuđuje ovaj incident i poziva javnost na osudu nasilja. S obzirom na to da je u Beogradu, unatoč brojnim javnim izjavama žena na društvenim mrežama o nasilju koje svakodnevno trpe, kampanja #MeToo prošla uglavnom neopaženo, ovaj napad izazvao je pravu buru reakcija i diskusija. Izlazak u javnost i imenovanje nasilnika se nazvalo “linčem”; naslovne strane “progresivnih” novina pozivale su da se čuje i “druga strana”; galerija Remont1 objavila je saopštenje u kome osuđuje toliko mržnje u javnom prostoru prema jadnom “ekscentričnom umetniku”. Ženama koje su bile preglasne u odbrani od samozvanih progresivnih ekscentričnih gradskih momaka “objašnjeno” je da su “poludele”. Tako se glasna javna reč žrtava protiv nasilja, zamenom teza, imenovala nasiljem nad napasnikom.

Mogu li žene uplašiti vlast?

Zahvaljujući strukturnom patrijarhatu, u razmaku od svega nekoliko dana zaređalo se zatim još nekoliko, nazovimo ih tako, incidenata.

Jovo Bakić, sociolog, na skupu “Sindikati u minskom polju politike“, objašnjavajući pad uticaja sindikata u Srbiji danas, između ostalog pokušao je to objasniti i pojmom feminizacije profesija. Sasvim legitimna pozicija i u skladu sa feminističkim analizama i kritikama – zanimanja koja postaju većinski ženska, gube na uticaju, ugledu te i finansijskoj nadoknadi, i obrnuto – ona zanimanja koja izgube na ugledu i finansijskoj moći postaju ubrzano feminizovana.

Međutim, po Bakićevom objašnjenju, feminizacijom zdravstva i prosvete, sindikati u javnom sektoru izgubili su moć jer žene “ne mogu uzeti močuge u ruke i tući se, to mogu da rade metalci” i “žene ne mogu uplašiti vlast”. Na stranu što je i povijest više puta negirala ove Bakićeve reči, problematika diskursa jeste a priori oduzimanje političkog potencijala ženama. Žene se predstavljaju kao subjekt van političkog polja, jer zna se gde je, u čuvenoj dihotomiji javnog vs. privatnog prostora, ženama mesto. Lepo je što one rade, i osuđujemo što se prekarizacija određenih sektora izražava i kroz feminizaciju, ali pravi problem je da onda sindikati postaju slabi – jer su žene slabe. Esencijalizacija ženskog bića kao slabijeg pola inherentna je patrijarhalnim strukturama moći i služi daljoj represiji žena. Treba primetiti i da su na ove reči reagovale retko prisutne žene za stolom – osim moderatorke, panel su činili muškarci (još jedna česta strategija prividnog izbegavanja all-male panela) dok su među ostalim učesnicima skupa jedva četvrtinu činile žene – ostaje dakle interesantno pitanje kako se onda objašnjava nemoć feminizovanih sindikata sa muškim vođstvom tj. ko je tu u stvari slab i zašto.

Ko se boji ženskog glasa?

Na primer, takvu je diskriminaciju BBC izgleda shvatio, nakon znanstvenog istraživanja kojim je dokazano da je na svaka tri eksperta u britanskim emisijama 2015/2016. dolazila samo jedna žena, te su odlučili sprovesti kampanju povećavanja broja žena u svojim prilozima i debatama. Ipak, novinar Deutsche Welle-a Nemanja Rujević odbio je razumeti ovu vrstu argumentacije kao legitimnu kritiku njegovog teksta na temu populacione politike. Rujević je odlučio da suprotstavi ideološke pozicije Nikole Paruna, člana Libertarijanskog kluba LIBEK, i Stefana Aleksića, člana redakcije portala Mašina na zadatu temu a zatim su feministička platforma Manels of Serbia i feministički kolektiv BeFem odreagovali na činjenicu da su o tom ključnom pitanju za žensko telo razgovarali isključivo muškarci. Portal Mašina je tim povodom objavio tekst “Ako ne znate, pitajte drugaricu” gde su ovu problematiku odlično argumentovale Ana Vuković, Jelena Lalatović i Marija Jakovljević. Jedan od učesnika još jedne u nizu prilika da se muškarci izrazgovaraju na temu koja fundamentalno zadire u pitanja svojine nad ženskim telom, Stefan Aleksić se ubrzo izvinio i dodao “mehanizmi dominacije su – nevidljivi kao gramatika, ne moraš ni da ih prepoznaš da bi učestvova u njima”.

Međutim, Rujević je nastavio da brani svoju odluku, insistirajući da je “bedno ženu svoditi na tu biološku činjenicu da je žena” i da ne postoji “ženska perspektiva” te da je prisustvo žena na ovu temu potpuno bespredmetno. Kao da bi žene mogle da imaju neki drugačiji uvid u rađanje od muškaraca? Činjenica da je jedina biološka razlika između polova upravo sposobnost reprodukcije i rađanja, istovremeno i glavno oruđe kontrole ženskog tela i zahteva za muškom svojinom nad njim, što državnim natalitetnim politikama, što društvenim stigmatizacijama, što ekonomskom kontrolom – sve to se ispostavlja potpuno irelevantnim za diskusiju o natalitetnim politikama.

Zatim, novinar Predrag Popović u svojoj kolumni u Danasu pod nazivom “I radnice i dame” objasnio je da poruke feminističkih aktivistkinja za 8. mart “Radnica, a ne dama” i “Neću ružu, hoću revoluciju” nisu jasne i da se on jednostavno s njima ne slaže. Razumevanje pojma dama kao pežorativnog smatra “modom” jer dama je pojam koji označava “otmenu ženu, obrazovanu, sa manirima, osobu koja drži do sebe”. Ruža je “cvet i simbol pažnje, naklonosti, ljubavi, lepote, nešto što odnose među ljudima čini boljim”. Iz tih parola Popoviću deluje kao da žene žele revoluciju na poklon, no više puta ponavlja da je sasvim siguran da autorke nisu tako mislile – on to kao feminista i borac za ljudska prava, kako sebe identifikuje na početku teksta, zna. Na kraju, poručuje nam da “pre nego se izađe sa parolom treba manje razmišljati u afektu i grču”. Od uobičajene psihologizacije žena – jer da su eto bistre glave malo razmislile, došle bih do istih zaključaka kao i sam novinar – do potpunog nerazumevanja pitanja klase i roda kojih je reč dama označitelj, a cvet simbol čitavog patrijarhalnog čitanja žene.

U čemu je problem?

Dakle, naučili smo da su žene preslabe da uplaše vlast i uhvate se motike; da nemaju nikakvo drugačije iskustvo rađanja od muškaraca (i muškarci rađaju zar ne?); i da se ne snalaze najbolje u promociji svoje feminističke borbe.

Svaki na svoj način, sva tri javna istupa su problematizovali važna pitanja za žene. Iz pozicija koje su inicijalno i nominalno definisane kao blagonaklone ženskim pravima i nasuprot patrijarhalnog poretka. Činjenica da su ipak poklekli, nehatno ili ne, mizoginim diskurzivnim strategijama takođe ne čudi. Patrijarhat je poredak koji kontinuirano osvešćujemo u nama i izvan nas, i nakon mnogo godina osnaživanja se i dalje ponekad iznenadimo internalizovanim mizoginijama. Ovo važi i za feministe i za feministkinje. Veći problem predstavljaju reakcije na iznete kritike, koje iz nehatnog/nesvesnog mizoginog stava prelaze u otvoreno perpetuiranje rodnih stereotipa, i u stvari, verbalno nasilje.

Svi, prvenstveno ženski, disonantni glasovi su u startu odbačeni upravo iz patrijarhalnih diskurzivnih matrica moći kojima se navodno ovi tekstovi i autori suprotstavljanju – od dobro poznate frojdovske psihologizacije – odnosno glasna žena zrači i znači histeriju; do toga da je svaka kontrargumentacija (umesto očigledno očekivane tihe zahvalnosti za njihovu borbu za naša prava) u stvari levo-totalitarno uskraćivanje prava na mišljenje i slobodu govora od strane feminističkog nerazumnog čopora koji želi da spaljuje neistomišljenike, nabija na kolac i slično. (nota bene: drugovi, u istoriji su spaljivali žene.)

Upada u oči svakako da je svaki poziv na nasilje u ovim diskusijama dolazio od muških glasova i projektovan u ženske; duhovitost se kao i uvek koristila kao omiljeno oružje diskreditacije ženskog glasa; te se postavljalo pitanje koja je to “centralna adresa za žene” i “gde je ta feministička škola” koja bi dozvolila nekome da se naziva feministom. Muški diskurs nam je govorio da njihovim ćerkama, suprugama, majkama i sestrama nikakva prava ne fale (jer poznato je da su to jedine ženske uloge).

Nepostojanje kulture dijaloga kao i nesposobnost razumevanja da napad na stav i ad hominem napad nisu isto, ukazuje pre svega, na nenaviknutost na dijalog. I više od toga, uočljiv je nedostatak odgovornosti za javno izgovorenu reč. Odbrana slobode govora neistinitih tvrdnji ili diskriminatornih stavova od strane istih autora se, čini se, ne bi tražila za pitanja npr. rasizma ili fašizma – pretpostavićemo jer se ta pitanja smatraju ipak bitnijim od ženskog pitanja. Ne treba izgubiti iz vida i odgovornost uredničkih politika za objavljivanje ovakvih tekstova. Problem je sistemski, nikako lični.

Reč ispražnjena od značenja?

Za ljude koji se bave javnom reči teško je zamisliti da ni najmanje ne razumeju značaj diskursa za kreiranje stvarnosti. Da ne ulazimo u pokrenuto pitanje delegitimizacije feminizma kao akademske teorije “jer pojmove tumači subjektivno” (pošto izgleda da ni 2018. još uvek nema razumevanja inherentne nemogućnosti teorije da bude objektivna). I ne radi se tu ni o kakvoj modi niti je dama samo reč ispražnjena od značenja. Zašto je semantika važna i kako se stiže od dame i ruže do nasilja u porodici? Patrijarhalni poredak, kao svaki represivni poredak, počiva na moći izgovorene reči – reč oblikuje našu stvarnost i kreira kontekst u kome se legitimiše represivno delovanje. Ukoliko je natalitet zajedničko pitanje opstanka nacionalne zajednice, uloga slabih žene koje fizički ne mogu da odbrane naciju, svodi se samo na jedno – rađanje. Svakako, njihovoj ulozi slabijeg pola dodaje se i ispunjavanje patrijarhalnog zahteva za imaginarijumom rodnih odnosa – ona je tu da, kada rodi, bude elegantna, lepa i da se raduje cveću. Svaki iskorak iz nametnutih uloga i sloboda, koje su joj date od privilegovanih patrijarhalnih struktura moći, tumači se agresivnim i neosnovanim napadom na poredak.

Dama se ne tuče i elegantno i sa zahvalnošću prihvata mušku brigu za njena prava. Dama ako nije dama zaslužuje da bude eksploatisana od strane kapitalističkog poretka, dama neće biti dovoljno snažna da ugrozi strukture moći, i u krajnjoj instanci ne ispuni li muški fantazam dame, ona je kurva koja je zaslužila da bude silovana ili pretučena. A zatim da se obraduje ruži koju će nasilnik pokloniti kao izvinjenje i početak novog nasilničkog ciklusa. Diskurzivne borbe za moć pojednako su važne kao i svaka druga revolucionarna aktivnost. Nemogućnost razumevanja uzročno-posledičnog odnosa između izgovorene reči i posledica represije suštinski podržava patrijarhalne strukture, neodvojive od kapitalističkog poretka.

Nema sumnje da su radnice dovoljno snažne da se izbore za revoluciju, podjednako koliko nema sumnje da su sasvim sigurne da je neće dobiti na poklon. Zato je diskreditacija feminističkog glasa u osnovi reakcionarna i ne može se sakriti iza bilo kakve nominalne parade feminista kojima ućutkuju ženske glasove. Sve dok nam branite da govorimo i dok smatrate žensko iskustvo irelevantnim za borbu protiv patrijarhata, solidarnosti nema ni u tragovima. A za ruže ćemo lako.

Posuđeno sa: Bilten.org